Закони

Закони

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

Извршни поступак регулисан је Законом о извршном поступку. Одредбе Закона о извршном поступку примењују се и на принудно извршење одлуке донесене у управном или прекршајном поступку која гласи на испуњење новчане обавезе, као и на обезбеђење новчаног потраживања о коме се одлучује у управном или прекршајном поступку.

Странке у извршном поступку су поверилац и дужник.

Поверилац је лице које је поднело предлог за извршење и чије се потраживање обезбеђује.

Дужник је лице против кога је поднет предлог за извршење и према коме се поступак извршења остварује.

Поступак извршења покреће се предлогом за извршење на предлог повериоца. Уз предлог се подноси правноснажна и извршна исправа којом је утврђено потраживање повериоца (пресуда, решење, судско поравнање, веродостојна исправа – фактура, меница, обрачун камате, извод из пословних књига повериоца, или одлука страног суда). У предлогу за извршење морају бити назначени: поверилац и дужник, извршна или веродостојна исправа, обавеза дужника, средство и предмет извршења, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења.

Одлуке у извршном поступку суд доноси у виду решења или закључака. Против решења може се изјавити приговор у року од 3 дана од дана достављања решења. Одлука донета по приговору је правоснажна. Против закључка нема места правном леку. О приговору суд је дужан да одлучи у року од 15 дана од дана подношења приговора.

Суд одржава рочишта када је то законом одређено или кад сматра да је одржавање рочишта целисходно. Суд ће ван рочишта саслушати странку ако нађе да је то потребно, а изостанак странака не спречава суд да даље поступа.

Средства извршења

За наплату новчаних потраживања

1. продаја покретних ствари,
2. продаја непокретних ствари,
3. извршење на новчаном потраживању дужника (плата, пензија),
4. уновчење других права,
5. пренос средстава дужника са рачуна дужника на рачун повериоца (рачуни који се воде код НБЈ-ЗОП-некада СДК).

За наплату неновчаних потраживања

1.продаја или испорука покретних ствари,
2. испражњење или предаја непокретности,
3. обавеза на радњу, трпљење или нечињење,
4. враћање радника на рад,
5. уписивање права у јавне књиге и
6. деоба ствари.

Извршење се спроводи радним даном и то дању, изузетно у остале дане или ноћу, само ако постоји опасност због одлагања.

Најчешћи су поступци извршења ради наплате новчаног потраживања. То извршење се може одредити на покретним стварима или на новчаном потраживању дужника. Извршење ради остварења неновчаног потраживања спроводи се предајом покретних ствари или испражњењем и предајом непокретности.

Пошто је извршење већ спроведено, дужник може суду поднети предлог за противизвршење, захтевајући да му поверилац врати оно што је извршењем добио, само у три случаја. Прво, ако је извршна исправа правоснажно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге; друго, ако је у току извршног поступка дужник измирио повериочево потраживање и треће, ако је само решење о извршењу правоснажно укинуто или преиначено. Предлог за противизвршење може се поднети у року од 3 месеца од дана кад је дужник сазнао за разлог за противизвршење, а најкасније у року од 1 године од дана окончања извршног поступка.

КРИВИЧНИ ПОСТУПАК

Вођење сваког кривичног поступка подразумева присуство већег броја лица, као што су судија, тужилац, окривљени, сведоци, судски вештаци и сл. Сва ова лица називају се кривично процесним субјектима, и у кривичном поступку имају одређена права и обавезе.

Странке у кривичном поступку су тужилац и окривљени.
Тужилац је странка која предузима кривично гоњење извршиоца кривичног дела пред судом. У домаћем процесном праву, поред државног или јавног тужиоца, оптужбу могу заступати и оштећени као тужилац и приватни тужилац.

Државни тужилац (јавни тужилац) предузима кривично гоњење извршилаца оних кривичних дела за чије кажњавање је због њихове друштвене опасности, заинтересовано читаво друштво и где се гоњење предузима без обзира на став лица које је овим делима оштећено. Реч је о тзв. кривичним делима за која се гоњење предузима по службеној дужности.

Оштећени као тужилац је лице чије је лично или имовинско право повређено извршењем кривичног дела, које предузима или наставља кривично гоњење лица за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело за које се гони по службеној дужности, у случају да државни тужилац који је првенствено надлежан, одбаци кривичну пријаву или одустане од даљег кривичног гоњења.

Приватни тужилац је лице које покреће кривични поступак због повреде приватних интереса. Реч је о лакшим кривичним делима, која су изричито у закону предвиђена као кривична дела за која се гоњење предузима по приватној тужби, за која није предвиђено гоњење од стране јавног тужиоца.

     Окривљени је лице против кога се води кривични поступак и за њега се користе различити термини:
     Осумњичени - лице коме је у полицији саопштено да је осумњичено за неко кривично дело
     Окривљени - лице против кога је отворена истрага до подигнуте оптужнице
     Оптужени - лице од момента подизања оптужнице до изрицања првостепене пресуде којом је оглашен кривим
     Осуђени - лице које је осуђено пресудом суда.

Бранилац је адвокат који током кривичног поступка пружа правну помоћ окривљеном. Бранилац може бити само адвокат, а изузетно, код лакших кривичних дела и адвокатски приправник. Окривљени сам одлучује да ли ће током поступка имати браниоца или не.

Уколико постоји сазнање да је једно лице учинило кривично дело, тај случај се пријављује полицији која након одређених предузетих радњи јавном тужиоцу подноси кривичну пријаву. Међутим, кривичну пријаву могу подносити и грађани, државни органи и јавне установе, када на било који начин сазнају, за извршење кривичног дела које се гони по службеној дужности. Кривичну пријаву разматра државни тужилац, а не суд. Након разматрања кривичне пријаве државни тужилац је може одбацити, затражити потребна обавештења од полиције или покренути кривични поступак у суду подношењем захтева за спровођење истраге, непосредне оптужнице или оптужног предлога. Кривична пријава се може третирати и као приватна кривична тужба ако је поднета за кривична дела која се не гоне по службеној дужности.

Сваки кривични поступак пролази кроз одређене фазе. Основне међу њима су фаза преткривичног поступка, истраге, оптужења, главног претреса и поступка по жалби и ванредним правним лековима.

КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ су друштвене мере које се преко надлежних органа примењују према учиниоцима поводом извршеног кривичног дела, а циљ им је сузбијање друштвено опасних делатности којима се повређују или угрожавају друштвене вредности заштићене кривичним законодавством.

Постоје четири врсте кривичних санкција:

     I казне – затвор, малолетнички затвор и новчана казна;
     II мере упозорења – условна осуда и судска опомена;
    III мере безбедности – обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи, обавезно психијатријско лечење на слободи, обавезно лечење алкохоличара и наркомана, забрана вршења позива, делатности или дужности, забрана управљања моторним возилом, одузимање предмета и протеривање странаца из земље;
    IV васпитне мере: дисциплинске (укор, упућивање у дисциплински центар за малолетнике), мере појачаног надзора (од стране родитеља или стараоца, у другој породици или од стране органа старатељства), заводске мере (упућивање у васпитну установу, у васпитно – поправни дом или у специјалну установу).

Правни лекови се деле на:

редовне правне лекове и
ванредне правне лекове.

СКРАЋЕНИ ПОСТУПАК је посебна врста кривичног поступка који се спроводи за кривична дела мањег друштвеног значаја и мање сложености, па је овај поступак једноставнији и бржи од редовног, односно потпуног поступка.

ПОСТУПЦИ ЗА ИЗРИЦАЊЕ САНКЦИЈА БЕЗ ГЛАВНОГ ПРЕТРЕСА

Постоје два поступка за изрицање кривичних санкција пре главног претреса, а њихов циљ је избегавање главног претреса (за разлику од скраћеног поступка у којем се избегава истрага). Њихова сврха је упрошћавање поступка и његово прилагођавање предмету поступка, да би се судило ефикасније и успешније.

ПОСЕБНИ ПОСТУПЦИ

Законик о кривичном поступку предвиђа неколико посебних поступака:

   1. за примену мера безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или на слободи – према лицу које је кривично дело извршило у стању неурачунљивости или битно смањене урачунљивости;
   2. за одузимање имовиске користи прибављене извршењем кривичног дела;
3. за опозивање условне осуде због тога што осуђени није вратио имовинску корист, није накнадио штету или није испунио друге обавезе које су му пресудом наложене;
   4. за пуштање на условни отпуст;
   5. за брисање осуде, престанак правних последица осуде и мера безбедности;
   6. за пружање међународне правне помоћи и извршење међународних уговора – на пример, саслушање окривљеног, сведока и вештака, претрес просторија и лица, достављање аката и сл.
   7. за издавање окривљених и осуђених лица – уколико одређена питања нису предвиђена међународним уговором или међународни уговор не постоји;
   8. за накнаду штете и остваривање других права лица неосновано осуђених и неосновано лишених слободе;
   9. за издавање потернице за окривљеним који се налази у бекству и објаве о појединим предметима који су у вези са кривичним делом.

Извршењу санкција приступа се када постане правноснажна одлука којом је санкција изречена и када за извршење санкција нема законских сметњи. Само изузетно, када је то законом посебно предвиђено, са извршењем санкције се може отпочети и пре него што је постала правноснажна одлука којом је она изречена. Извршење санкције се може одложити и прекинути под условима одређеним законом. Лицу према коме се извршава санкција одузимају се или ограничавају права само у границама нужним за извршење санкције, у складу са законом. О лицима према којима се извршавају санкције и притвор воде се одговарајуће евиденције, а средства за извршење санкција обезбеђују се у буџету Републике Србије.

Република Србија

Основни суд у Зајечару

Ел. ОГЛАСНА ТАБЛА